Велики Јехова је поставио темеље Земљи: цео свет заоденуо је лепотом и испунио свиме што је корисно за човека; Он је створио сва чуда на копну и мору. Велико дело стварања завршено је за шест дана. “И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих, која учини; и благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини.” Бог је са задовољством посматрао дело својих руку. Све је било савршено, достојно свог божанског Створитеља; и Он се одмарао, не зато што је био уморан, већ зато што је налазио задовољство у плодовима своје мудрости и доброте и испољавању своје славе.
         Пошто се седмог дана одмарао, Бог је тај дан посветио, и издвојио га од осталих као дан починка и за људе. Угледајући се на пример свога Створитеља, човек треба да се одмара тог светог дана, да би - посматрајући небо и земљу - могао размишљати о великом Божјем делу стварања, и да би му - док посматра доказе Његове мудрости и доброте - срце било испуњено љубављу и страхопоштовањем према своме Творцу.
         Благословивши седми дан, Бог је још у Едему поставио успомену на своје дело стварања. Субота је била предана Адаму, оцу и представнику целе људске породице. Празновањем суботе би сви становници земље требало да изразе своју захвалност према Богу и признање да је Он њихов њихов законити Владар, а они да су дело Његових руку и поданици Његове власти. Ова установа, као нарочити празник сећања и успомене, дата је целом човечанству. У њој нема ничега што би представљало сен, нити пак нечег што би се ограничавало само на један народ.
         Бог је видео да је субота била битна за човека, чак и онда док се још налазио у рају. Било му је потребно да једног дана у седмици остави све своје интересе и тежње да би се могао потпуно посветити посматрању Божјих дела и размишљању о Његовој моћи и доброти. Била му је потребна субота да би га упечатљивије подсећала на Бога и будила у њему захвалност Ономе из чије је благотворне руке долазило све што је имао и што га је радовало.
         Божја је намера да субота усмери човекове мисли на посматрање Његових дела. Природа говори његовом разуму да постоји један живи Бог који је створио све, и који влада свим што постоји. “Небеса казују славу Божју, и дјела руку Његових гласи свод небески. Дан дану доказује, и ноћ ноћи јавља.” (Псалам 19,1.2) Лепота која краси земљу знак је Божје љубави. Ми је можемо запазити и посматрати у планинским врховима који стоје од искона, у љупком дрвећу које се уздиже к небу, у једрим пупољцима и миришљавом цвећу. Све нам говори о Богу. Субота, која без престанка упућује човека на Онога који је све створио, налаже му да отвори велику књигу природе и да у њој прати трагове мудрости, моћи и љубави Створитељеве.
          EGW